Историја Колегијума приватне психијатрије

Колегијум приватне психијатрије основан је 2000. године, али заједница из које је израстао има дубље корене. Они су повезани с наставничким радом доц. др Георгија Којчева, с његовим схватањем психијатрије и с односима међу генерацијама лекара. Историја удружења спаја тај континуитет с променама у бугарском здравству после 1989. године и с постепеним ширењем професионалних веза с Европом и светом.

Георги Којчев и студентска секција за психијатрију

Доц. др Георги Којчев (1944–2017) дуги низ година предавао је на Медицинском универзитету у Софији и био начелник одељења на Клиници за психијатрију Универзитетске болнице „Александровска“. Више од тридесет година водио је студентску секцију за психијатрију, која је за генерације студената била први сусрет с професијом. Тај рад с младима суштински је део његовог наслеђа.

Секција је стварала окружење у којем се интересовање за клиничка питања спајало са читањем, разговором и промишљањем о човеку. Међу њеним члановима био је др Калин Терзијски, чији је каснији пут повезао медицину с књижевношћу. Различити професионални правци људи који су прошли кроз ту средину показују ширину интересовања која је Којчев подстицао. Однос према психијатрији као сазнању о личности остаје важна нит и у каснијем животу Колегијума.

И проф. Петар Маринов своје професионално формирање повезује с том секцијом и с личношћу свог учитеља. Касније је наставио његову традицију, а секција носи име доц. др Георгија Којчева. Та веза међу генерацијама чува простор за непосредан разговор с предавачима и колегама различитог професионалног искуства.

Од приватне праксе до заједнице за ментално здравље

После 1989. године бугарско здравство прошло је кроз дубоко реструктурирање. Обнова приватне лекарске праксе почетком деведесетих година отворила је могућности за независан рад, али је покренула и питања професионалних правила, одговорности и доступности неге. У таквом окружењу Георги Којчев и његове колеге основали су 2000. године удружење које ће прерасти у Колегијум приватне психијатрије.

Којчев је био један од главних иницијатора и личност која је пресудно утицала на дух удружења. Циљ је био да се подржи развој приватне психијатријске заштите у Бугарској и да се створи простор за размену искуства и заједнички рад. У основи тог пројекта налазиле су се лична одговорност лекара, поверење у терапијски однос и слобода пацијента да изабере специјалисту и затражи друго мишљење.

Удружење је 2002. године преузело назив „Колегијум“ и проширило свој круг изван психијатријске специјалности. То отварање дало је простор клиничким психолозима и другим професијама повезаним с менталним здрављем. Развој различитих психотерапијских приступа учврстио се као део његове заједничке мисије. На скуповима и обукама место су нашли психодинамско мишљење, когнитивни и бихејвиорални приступи, групни рад и психосоцијална рехабилитација.

Биолошка психијатрија такође је од самог почетка имала своје место. Међу оснивачима удружења био је др Никола Марков, психијатар из Пловдива, где је основао и проширио сопствени психијатријски центар. У свом раду развијао је биолошке методе лечења — од транскранијалне магнетне стимулације до фармакогенетике, која омогућава да се медикаментозна терапија прилагоди индивидуалним особеностима сваког пацијента.

Бугарска традиција и европски хоризонт

Ово усмерење уклапа се у хуманистичку традицију проф. Николе Шипковенског (1906–1976), утемељивача психопатологије и савремене судске психијатрије у Бугарској. Ученик Освалда Бумкеа у Минхену, у своје време био је бугарски психијатар са највише објављених радова у иностранству — од монографије „Шизофренија и убиство“ (Берлин, 1938) до књиге о јатрогенији, објављене на немачком (1965), јапанском (1975) и енглеском језику (1977), коју је Лео Канер назвао „ремек-делом“.

У средишту ове књиге је одговорност лекара: штета коју може нанети речју и ставом, и ослобађајућа снага психотерапијског сусрета. Схватања Шипковенског нису се уклапала у идеолошке захтеве епохе — 1949. и 1951. године критикован је због недовољне примене дијалектичког материјализма и Павловљевог учења, али се није одрекао својих уверења. Данас његово име носи Центар за ментално здравље у Софији. Тако његов пут даје историјску перспективу вези између клиничког рада и филозофског промишљања, а пажња према слободи, личности и људском достојанству омогућава да се отварање према Европи схвати и као учешће у разговору о смислу психијатријске неге.

За Георгија Којчева међународна комуникација била је природан део развоја професије. У својој поруци конференцији 2008. године изразио је наду да ће сусрети с европским колегама постати уобичајен део научног живота. Колегијум следи тај правац, спајајући интересовање за страна искуства с разматрањем конкретних потреба бугарских пацијената и стручњака.

Конференција као место професионалне комуникације

Већ у првим годинама научни скупови постали су суштински део живота Колегијума. Конференција с међународним учешћем у Боровецу, од 7. до 9. јуна 2002. године, повезана је с усвајањем професионалних консензуса. Тако је разговор међу колегама добио непосредан значај за клинички рад: разматрање искустава водило је ка заједничким смерницама за процену, лечење и поступање. У истом периоду покренуто је и питање европске сертификације психотерапеута — тема која бугарску праксу повезује са ширим професионалним захтевима.

Посебно је индикативна шеста конференција, одржана у Шумену од 14. до 17. априла 2005. године. Њен програм обухватио је афективне поремећаје, болести зависности, агресију, психоендокринологију, психотерапију и организацију помоћи. Амерички стручњак за форензичку психијатрију Алан Р. Фелтхаус учествовао је с предавањем о импулсивној агресији и као копредседавајући једне сесије. Учешће колега из Ниша, међу којима су били Грозданко Грбеша и Србобран Миљковић, показује значај регионалних веза. Бугарски, српски и амерички доприноси нашли су место у заједничком програму, усредсређеном на стварне клиничке и професионалне проблеме.

Од клиничког случаја до јавног менталног здравља

У историји конференција има места и за епидемиологију, доступност помоћи и процену служби. Године 2011. резултати националног истраживања ЕПИБУЛ, које су обрадили Захари Зарков и Михаил Околијски, представљени су у вези с тражењем помоћи од стручњака за ментално здравље. То је проширило перспективу: поред питања како лечити појединачног пацијента, разматрало се и у којој мери људи долазе до помоћи која им је потребна. Иста конференција обухватила је сусрет психијатара из Софије, Ниша и Скопља, организован заједно са Софијским психијатријским друштвом.

Године 2015. ово усмерење ка јавном здрављу настављено је излагањима Захарија Заркова о унапређењу служби за ментално здравље и Владимира Накова о европским заједничким акцијама у области менталног здравља. У зборнику сажетака 2021. године нашла су се истраживања о менталном здрављу током пандемије, ванболничкој помоћи и сезонском карактеру самоубистава. Тако конференција повезује индивидуалну праксу с праћењем потреба становништва и с организацијом система заштите.

Образовање се наставља између годишњих скупова

Колегијум развија своју образовну делатност и изван годишње конференције. Предавања, курсеви и дискусије о случајевима омогућавају да се одређено клиничко питање размотри темељније. У новембру 2018. године проф. Пламен Божинов позван је да представи теорију и праксу транскранијалне магнетне стимулације и примену ЕЕГ-а као неурофизиолошког маркера. Позив је био упућен специјалистима, специјализантима и студентима.

Колегијум је 10. и 11. марта 2021. године, заједно с Центром за ментално здравље „Проф. Никола Шипковенски“, организовао дводневну обуку „Превенција самоубиства“, коју је водио др Георги Вишев. Његово професионално искуство из Француске ушло је у непосредан дијалог с потребама бугарских колега. Десетог јуна исте године доц. Милена Миланова представила је тему „Поремећаји спавања“. Циклус је обухватио и предавања проф. Петра Маринова; могућност учешћа уживо и на даљину проширила је доступност обука.

У ту линију уклапају се и семинари др Александра Канчелова посвећени болестима зависности. Његово клиничко искуство у тој области нашло је место и у програму конференција: на јубиларној конференцији 2020. године одржао је предавање „С оне стране превазилажења бола: теорија самолечења“.

Образовни програм обухвата и динамски интервју, рад с блиским особама и разумевање породичног окружења. Године 2024. сама конференција имала је посебан програм образовних модула. Дводневна радионица Ирине Лазарове била је посвећена когнитивним и бихејвиоралним приступима побољшању придржавања терапије. Уз њу су били укључени феноменолошка психопатологија с Георгијем Џупановим, рад с поремећајима исхране и суицидалним ризиком с Георгијем Вишевим, психометријска процена са Силвијом Шоповом и психофармакологија резистенције с Петром Мариновим. Та блискост различитих приступа подржава заједничко образовање психијатара и клиничких психолога.

Страни гости и европска сарадња

Учешће позваних међународних партнера, као што су Амин Бенјамина и Андреа Чиприани 2019. године, Мајкл Шарп 2021. године и Сајмон Весли у програму за 2025. годину, проширило је професионалну размену. Трајан значај имају и контакти са Србијом, Румунијом и Северном Македонијом. Колегијум је 24. јула 2017. године примљен у пуноправно чланство Европског психијатријског удружења (EPA), у оквиру његовог Савета националних психијатријских удружења. То даје институционални ослонац његовој отворености. Конкретан наставак сарадње био је заједнички симпозијум са EPA 2023. године, на којем су учествовали Герт Дом, Мерјам Шулер-Оџак, Петар Маринов и Георги Ончев.

Теме као израз клиничке мисли која се развија

Низ тема показује како Колегијум чува интересовање за људско искуство, повезујући га с развојем науке. „Гнев“ 2017. године, „Траума“ 2018. и „Моћ“ 2019. отворили су разговор о емоцијама, односима и одговорности. Јубиларна конференција 2020. године била је посвећена болу, а 2021. когниција је повезала психијатрију с неуронаукама. „Консултативно-лијезонска психијатрија“ 2022. године ставила је у фокус везу између психичких и телесних болести. После „Шизофреније“ 2023. године уследили су придржавање терапије и терапијска резистенција 2024, „Продром“ 2025. и „Рецидив“ 2026. године. У том низу рано препознавање, одрживост лечења и дуготрајна нега постају повезана питања једне заједничке клиничке културе.

Бугарске колеге у иностранству

Посебно место у међународним везама Колегијума заузима бугарска стручна дијаспора. Њен допринос има сопствени карактер: колеге које су каријеру изградиле у другим земљама настављају да комуницирају са стручном средином у Бугарској и да учествују у њеним скуповима. Тако знање стечено у различитим здравственим системима може да се разматра и примењује уз разумевање локалних услова.

Иван Којчев у Уједињеном Краљевству, Јавор Делчев у Француској, Георги Арсенов у Немачкој и Лијана Апостолова у Сједињеним Америчким Државама међу примерима су те везе. Тој вези припада и Анна Герџикова, чији је рад на Универзитету у Синсинатију посвећен поремећајима исхране. Програми за 2025. и 2026. годину обухватили су њена онлајн предавања о продрому, односно о рецидивима код тих поремећаја. Допринос бугарских колега у иностранству спаја научно знање, клиничко искуство и трајно учешће у заједници.

Други професионални путеви пролазе кроз више земаља или укључују повратак. Георги Вишев после дугогодишњег рада у Француској поново ради у Бугарској. Владимир Симов дели искуство из Уједињеног Краљевства и Француске, а у упоредним дискусијама учествују колеге које раде у Немачкој, Данској и Шведској. Ти сусрети пружају прилику да се разговара о организацији неге, болничкој пракси, образовању и правима пацијената.

У исту размену уклапа се и излагање др Тање Генове, психијатра у Антибу (Француска), посвећено дневној болници „L’Escale“ при болници у Антибу, у којој ради. Оно је бугарским колегама представило модел делимичне хоспитализације који спаја консултације, терапијске радионице и социјалну рехабилитацију, у циљу повратка пацијената породичном и друштвеном животу.

Бугарски стручњаци у иностранству и страни тимови који долазе у госте учествују на различите начине у овој историји. Први одржавају везу са заједницом из које су потекли; други стварају нова партнерства и могућности за научну размену. Конференције Колегијума место су где се ти односи сусрећу и настављају да се развијају.

Сећање и континуитет

Након смрти доц. др Георгија Којчева 2017. године, Колегијум је установио награду која носи његово име, за допринос бугарској психијатрији. Њен први добитник 2018. године био је проф. Петар Маринов, а 2019. године признање је добио др Јавор Делчев. Следећи добитници су др Никола Марков (2020), др Александар Канчелов (2021), др Анета Аничкина (2022), др Георги Вишев (2023), др Иво Нацов (2024), др Ирина Лазарова (2025) и др Чавдар Дилов (2026).

Др Никола Марков, један од оснивача Колегијума, новчани део своје награде за 2020. годину поклонио је фондацији „Млади медици за Бугарску“, која подржава младе лекаре да граде професионални пут у Бугарској. Др Иво Нацов, награђен 2024. године, аутор је монографије „Консултативна и лијезонска психијатрија“ (2014) и научни уредник књиге „Психијатрија и соматска медицина“ (2024), приручника консултативно-лијезонске психијатрије који је написао ауторски колектив лекара различитих специјалности, психијатара и психолога. Дело се бави истом везом између психичког и телесног која је била у средишту конференције „Консултативно-лијезонска психијатрија“ 2022. године.

Награда и конференција која носи Којчевљево име повезују сећање на оснивача с радом наредних генерација. Исти континуитет може се пратити од студентске секције до стручних обука и међународних научних скупова. Одржавају га људи који предају, деле своје искуство и стварају услове за дијалог међу различитим школама и генерацијама.

Дело Георгија Којчева наставља и његова супруга др Фанка Којчева, психијатар и књижевник, читаоцима позната као Фани Цуракова. На њеном путу, као и на његовом, преплићу се психијатрија и књижевност, биологија и култура. Др Којчева је члан организационог одбора конференције Колегијума.

Организациони одбор конференције већ годинама води др Ана Попова. Она је била председник Колегијума у кључним годинама његовог развоја, када је Колегијум постао пуноправни члан Европског психијатријског удружења и установио награду која носи име доц. др Георгија Којчева. Данас је др Попова потпредседник Управног одбора.

Године 2025. ова подршка новој генерацији добила је још један израз првим уручењем награде „Др Здравка Герџикова и др Иван Герџиков“ за младог истраживача у области психијатрије. Установиле су је Анна Герџикова и њена сестра у спомен на своје родитеље, уз подршку Колегијума. Њен први добитник је др Евгени Папазов, награђен на годишњој конференцији 16. маја 2025. године.

Данас Колегијум приватне психијатрије наставља да развија ову заједницу у Бугарској. Његове конференције, образовне иницијативе и међународне везе омогућавају да се клиничко искуство разматра заједно с научним достигнућима и људским питањима професије. У том раду остаје препознатљива тежња којом је почела његова историја: самостална и одговорна пракса, отворена према пацијенту, колегама и свету.